Na koji način tehnologija utiče na razvoj mozga naše dece i šta pod hitno treba mijenjati u vaspitanju i obrazovanju? O tome je na K1 televiziji govorio dr Ranko Rajović, specijalista interne medicine, magistar neurofiziologije, autor NTC programa koji predaje u Sloveniji i osnivač Mense u regionu
Mozak naše dece postaje drugačiji. Već dugo godina učitelji i vaspitači upozoravaju da je svaka nova generacija koja stigne u prvi razred malo slabija u odnosu na prethodnu.
Kazao je ovo dr. Ranko Rajović, magistar neurofiziologije gostujući na medijima u Srbiji i dodao da su današnji prvačići motorički slabiji, sa slabijim općim stanjem, sebičniji su, empatija je kod njih slabija.
On je istakao da je postojala je ideja da se istraživanja iz medicinskog znanja primjene u praktičnu pedagogiju.
– Mi u medicini dobijamo odgovore šta se dešava u mozgu naše dece, mi nismo bili spremni za ovo što se dogodilo u OŠ „Vladislav Ribnikar“, mada se već videlo da nešto nije u redu već godinama sa ponašanjem dece. Vršnjačko nasilje je u porastu u celoj srednjoj Evropi. Juče je izašao tekst u Sloveniji da postoje nezamislive razmere vršanjačkog nasilja, toga nikada nije bilo – naveo je.
Krenut ćemo od roditelja
Dr Rajović smatra da ne možemo da optužimo samo internet i reality programe, jer sve zajedno utiče na ponašanje djeteta.
– Prvo ćemo da krenemo od roditelja, oni su najodgovorniji. To prvo okruženje za dete čine roditelji. Okruženje je važno 100 posto za razvoj deteta. Nekada se tvrdilo da je 50 posto genetika, a 50 posto okruženje. Ali to nije tačno. Genetika je 100 posto potencijal, ali razvoj potencijala zavisi 100 posto od okruženja – kazao je.
Napomenuo je da društvom vlada prezasićenje.
– To je sociološki fenomen. Da bih objasnio reakciju roditelja, na primer mame, ja moram objasniti hormone, jer oni upravljaju nama, samim tim na naše ponašanje. Mama kada rodi bebu, dobije ogromne količine hormona oksitocina, to je hormon ljubavi. Biologija je tako napravila da mama zaštiti bebu. Ako beba plače, ko prvi ide da je vidi – mama ili tata? Pa mama. Beba stane na noge – ko prvi skače? Ponovo mama. Oksitocin upravlja mamom, zato se javi prezaštićenje i tata je tu da ga neutrališe. Nekada je mama imala dvoje, troje ili desetoro dece pa to nije bilo vidljivo. To izgleda tako da sve najbolje želimo za naše dete – dodao je.
Greške tokom odrastanja
Dr Rajović je istakao neke od grešaka koji roditelji prave tokom odrastanja bebe.
– Prva greška: roze soba se kupuje za ćerke, a plava za sinove. Nobelova nagrada je dodeljena profesoru Vizelu koji je zaključio da je velika stimulacija za mozak deteta kontrast, beba 30 dana gotovo ne vidi ništa, pa dajte kontraste. Druga greška tipično za mamu je da bebu pritisne na grudi i to je najzaštićeniji položaj, sreća tu je tata koji vrti bebu po rukama. Glava koja se ne pomera neće povezati ramena i noge, držite glavu bebe ali nemojte da je fiksirate, to je bitno zbog stimulansa. Zaštititi dete je dobro, ali prezaštićenje nije. Na taj način mozak dobija manje impulsa i neke regije su smanjene, to se već upisuje u neuromedicini. Erih From je u prošlom veku pisao o tome da je to deo potrošačkog mentaliteta, i imamo decu koja žive „otvorenih usta“. Najbolje patike, igračke… Dete nauči da ima sve najbolje, ne zna šta znači čekati. Ako dete onda nešto ne može, u pubertetu dolazimo do problema: frustracije, prag toleranicije je nula… Mi tako podižemo dete – rekao je dr. Rajović.
On je istakao da roditelji traže uspjeh od djeteta, da dijete ide na jednu, tri, ili pet aktivnosti.
– Dete kao mali robot obavlja stvari okolo, a mozak tog deteta radi drugačije i ne može da izdrži. Deca izdrže zato što vole mamu i tatu, da ih ne razočaraju. Dete ima specifičan mozak koji radi na teta talasima, što znači da mora da živi, vidi, proveri i uđe u duboke regije mozga. Dete sa pet godina je na prozoru, gleda u pticu kako je sletela, uzela par zrna i odletela, detetu to traje i pamti svaki detalj, urezuje mu se u mozak. Nekada je bilo tako da dete bude tu, da ga vidimo u prostoriji, zbog fizičke bezbednosti. To je ostalo, ali dete danas dobije tablet i kompjuter i ulazi u nepoznat svet. Radio sam sedam godina istraživanja sa mlađim razredima osnovne škole u Srbiji, Sloveniji, Italiji i Hrvatskoj. Već tada je 50 odsto naših učenika provodilo po četiri – pet sati zadubljeno u mobilne telefone. Njima su se igrališta i parkovi preselili u telefon i evo šta se dešava – istakao je.
Virtuelni svijet
Dr Ranko Rajović danas je govorio i o virtuelnom svijetu i naglasio da odlazak u virtuelni svijet nismo izučavali.
– Mislim da će morati da se menjaju postavke i psihijatrije, i psihologije, i pedagogije jer mi takve stvari nismo imali. Taj svet koji jeste bitan za razvoj mozga se pretvorio u svet agresije. Da ne ispadne da optužujem internet, ima tu korisnih stvari, ali naša deca ne idu na te sajtove. Ona idu tamo gde je negativan sadržaj, agresija, i kada odu u taj virtuelni svet mozak to obrađuje. Mi znamo da je to izmišljeno ali mozak na to reaguje. Mi bukvalno imamo smanjene regije mozga. Limbički sistem koji učestvuje u reakciji šta je dobro, a šta nije, u kontroli emocija je smanjen kod naše dece sa deset godina u odnosu na starije generacije, i to je veliki problem. Mi moramo da prilagodimo okruženje, ne možemo mi da pustimo dete da samo sebi traži okruženje. Ima jako dobre dece, međutim, pojavljuju se ekstremi koji nikada nisu bili”.
Doktor ističe da deca u virtuelnom svetu ubijaju ljude i otkidaju im glave.
“To postaju deca bez empatije. Mozak je podešen da prima i obrađuje informacije. Pre 100 godina dete je primalo dve važne informacije tokom jednog dana, došla je baka ili spremamo gibanicu ili ovca je pobegla u šumu i idemo da je tražimo. Zatim se pojavio radio pa se broj informacija malo povećao, pa televizija… Veće linije informacija, veća dramatičnost, a onda internet. Prvo je bio na kompjuteru, sada je integrisan u telefon, sada nije deset informacija nego reka informacija. Ja bih telefon zabranio do četvrtog razreda, jer nema nikakvu korist. Samo štetu. Čak i duže, ali niko me ne sluša – poručio je.
Mozak se brani tako što otupljuje
Dr Rajović je napomenuo da se mozak brani od reke informacija tako što otupljuje.
– Onda mi neko kaže druga su vremena, ali mi ćemo izgubiti decu zbog tog stava. U reci informacija mozak otupi. Pravi razvoj mozga je dečja igra, trče i druže se, to je prava socijalizacija – druženje. Igrice smanjuju dinamičku komodaciju oka, imaće problem sa koncentracijom i čitanjem, smanjuju hipokampus (deo mozga zadužen za memoriju i učenje) i bazalne ganglije (deo mozga zadužen za trčanje i skakanje). Internet je štetan jer na njemu deca gledaju najbolje patike i jakne i teraju roditelje da im ih kupuju, i roditelji jadni moraju i postaju robovi deteta – dodao je.
Šta ćemo s djecom bez empatije?
Doktor Rajović je za Kostu K. koji je pucao u svoje drugove i čuvara škole OŠ „Vladislav Ribnikar“ kazao da je postupi kao mašina.
– Celokupan razvoj deteta je i emotivni i empatičan razvoj, vaspitanje, a ne samo znanje. To dete je postupilo kao mašina, on je planirao i crtao, to ukazuje na potpuni nedostatak empatije. Bilo je dece koja su to podržala i pravila šalu na društvenim mrežama. To rade bez ikakve empatije, to se zaustavlja prvo sa roditeljima, nema prezaštićivanja i ugađanja. Dositej Obradović je rekao da decu treba učiti dobroti i empatiji jer od toga sve zavisi. Šta ćemo sa decom bez empatije? Ovaj dečak misli da je dobro zadatak, on je mašina za ubijanje. Lajkovi su nesreća. Vršačko nasilje je vezano za lajkove, jer kada to snime dobiju lajkove. Nažalost, dete kome ime ne mogu da spominjem je trend, samo druga deca nemaju pištolje. Sve više imamo takve dece, to su ekstremni primeri – smatra dr. Rajović.
Mi imamo empatiju, kompjuter je nema
On tvrdi da smo prije 26 godina, kada je Gari Kasparov izgubio od kompjutera, shvatili da mi ljudi ne možemo da budemo bolji od kompjutera po informacijama i znanju.
– Zato moramo da razvijemo empatiju i timski rad, nešto što kompujter ne može, a tek onda dolazi kreativnost. Kako ćemo stvarati zdravo društvo bez discipline, rada, reda, ljubavi i razumevanja? Neka deca u pubertetu nažalost tuku roditelje. To su deca kojoj smo sve dali i omogućili. Stvaramo generaciju „otvorenih usta“, bez obaveza i radnih navika, podbacili smo – zaključio je on.
