Doktor Ranko Rajović kao jedan od najvećih problema kada je reč o razvoju djece danas navodi hroničan nedostatak kretanja. Kako bi ovaj problem istražio i dodatno ga potkrijepio, dr. Rajović je izveo mali eksperiment
Kao jedan od najvećih problema kada je reč o razvoju djece danas doktor Ranko Rajović navodi nedostatak kretanja. Kako bi istražio ovaj problem, on je napravio jedan mali eksperiment.
– Mi smo na našim kampovima radili istraživanje sa gradskom decom uzrasta oko pet godina. Stavili smo jednom od njih onaj sat koji meri korake da bismo videli koliko će kilometara da pređe u jednom danu od ujutru do uveče. Nije bilo forsiranja. Livada, igraju se, idu u šumu, trče, donose grane, onda neka radionica na otvorenom… Pre nego što kažem koliko je to kilometara na kraju bilo na satu, da napomenem da sam na radionicama za roditelje pitao baš roditelje gradske dece koliko im deca dnevno pređu kilometara u proseku. Neko kaže 2-3, neko 3-4. A fiziološki zdravo dete mora da pređe preko 20. Dečak kom smo stavili sat, to je naša žuta grupa koju čine deca od pet godina, on je prešao 23 kilometra taj dan. Spontano, sam, bez forsiranja – otkriva dr. Rajović, osnivač Mense u Srbiji.
Nije samo stvar u hodanju
Ako gradsko dijete dnevno pređe tri kilometra, jasno je da, kad bismo ga odveli na selo da se igra, bez igrica i telefona, ono bi prešlo 23, kao i taj dečak, objasnio je Rajović.
– Hajde da to sad prevedemo u matematiku. Njima nedostaje dnevno 20 kilometara. Za 10 dana to je 200 kilometara. Za mesec dana 600 kilometara. To znači da našoj deci nedostaje skoro 100.000 kilometara u periodu aktivnog razvoja mozga koje bi trebalo da pređu. E to je veliki problem – navodi on.
Dr. Rajović naglašava da nije stvar samo u hodanju već i u svim ostalim načinima kretanja.
– Uzbrdo, nizbrdo, skakanje, preskakanje, trčanje unazad. Mi smo decu, kad ih vodimo na kamp, forsirali da trče unazad. Ja sam prvo stao, gledam, pola njih padne. Naša deca ne znaju da trče unazad. Okrenu glavu, pa nešto idu bočno, pa padnu. Mi nemamo glavne pokrete kretanja razvijene kod dece. To su bila deca od šest, sedam godina – kaže on.
Još jedna velika promjena koju je doneo moderan način života jeste i problem deformiteta stopala, za koji Rajović tvrdi da je poprimio razmjere epidemije.
– Ravna stopala su znak da nešto nije u redu. Mi smo u staroj Jugoslaviji imali od 6 do 11 odsto dece s ravnim stopalima na sistematskim pregledima i to se svrstavalo u genetiku. Danas je to preko 50 odsto, u nekim gradovima i 70 odsto. A zašto su svodovi stopala spušteni? Pa nema kretanja – objašnjava doktor.
Problem ravnih stopala
On govori i o tome kako je Britanska olimpijska reprezentacija istraživala problem ravnih stopala, koji se javljao kod sportista.
– Njihov medicinski tim rešio je da ode u Meksiko da ispita narod Tarahumara, Indijance koji žive u kamenoj polupustinji. Oni imaju stopalo kao iz atlasa anatomije. Maksimalno savitljivo. Išli su da vide kako je to moguće. Prva stvar koju su primetili je da su oni praktično bosi. Nose samo nekakve tanke kožne đonove vezane trakicama i tako prelaze od 30 do 50 kilometara dnevno, pešačeći od jednog do drugog sela i nazad. A lopte koje deca imaju nisu krpene, već drvene. To znači da ih oni ne mogu šutirati jer bi se povredili, već se dodaju rolajući loptu stopalom. I svi do jednog imaju perfektna stopala – zaključuje dr- Rajović.
