Koliko je teško izabrati između privatne i državne škole, kada se uzmu u obzir kvalitet i jedne i druge, a izuzme materijalni faktor
Svaki roditelj želi za svoje dijete najbolje. Svaki roditelj trudi se da donese najbolje odluke u cilju stvaranja sjajnije budućnosti za svoje dijete.
Zato pažljivo biramo vrtić, društvo, naselje, dodatne aktivnosti. Sve činimo da im postavimo odličnu osnovu za dalje napredovanje, uspjeh i sretniji život.
Sve je važno
U moru svih odluka, od kojih nijedna nije laka, najteže se ipak odlučujemo za školu u koju ćemo upisati dijete.
Bezbroj je faktora koje uzimamo u obzir, a svaki je podjednako važan. Pa postavljamo pitanja da li je udaljenost od kuće bitna, provjeravamo nastavni kadar i vannastavne aktivnosti, kao i koliko ta škola zapravo ispunjava potrebe i želje našeg djeteta.
Onda imamo i dilemu upisati dijete u privatnu ili državnu školu.
I dalje se većina odlučuje za državne škole, a privatne su, takvo je opće mišljenje, rezervisane za one koji imaju dovoljno novca da odvoje za takav vid obrazovanja.
Ipak, šta bi se desilo kada bi svi roditelji mogli da biraju? Ako ne bismo morali da plaćamo privatne škole? Da li bi državne i dalje brojale više upisane dece?
Često čujemo da državno obrazovanje nema cijenu i da je samo tamo koliko toliko kvalitetno i validno učenje. Drugi tvrde da privatne škole pružaju mnogobrojne mogućnosti, od nastavka obrazovanja u inostranstvu do boljih poslovnih pozicija, a tu je i kadar koji ima više mogućnosti da se posveti svakom učeniku ponaosob.
Djeluje da vaga ne pada ni na jednu stranu, a kada se ni novac ne doda kao otežavajući faktor, koju opciju birate i zašto?
Jedna anketa na FB u susjedstvu pokazala je da je teško dati pravi odgovor.
„U državnu UVIJEK!!! Privatni je lako završiti, parama se kupuju diplome, nažalost dobijemo kadar bez obrazovanja i stručnog znanja.“
„Da imam milione ne bih nikad upisala dijete u privatnu školu, šta je ono bolje od druge djece. Sva djeca su ista i ne bih je odvajala ni za šta na svijetu.“
„Moji državne završavaju i samo u njih imam povjerenja. Ni one više nisu besplatne, ali ipak imaju još kakve takve kriterijume.“
„Ma kakve privatne škole, sve improvizacija da se pare uzmu, nema to veze kod nas sa privatnim školama na zapadu.“
Privatne
„U privatnoj nema nasilja.“
„Privatnu.“
„Definitivno privatnu!“
„U privatnu bez razmišljanja. Bar dok se ne promijeni cijeli sistem obrazovanja u našoj zemlji.“
„U privatnu osim ako dijete ne insistira za državnu( zbog društva ili nekog drugog razloga). U privatnim ima manje đakam, a nastavnici su ipak malo više posvećeniji poslu.“
„U privatnu zato što su manja odeljenja, samim tim nastavnici mogu više da se posvete svakom detetu.“
Neki od komentara su ostali neopredeljeni.
„Sve državne škole su postale privatne, samo još nose naziv državne, a ocene se najlakše kupuju u takvim nazovi državnim školama, tj. pravi se medveđa usluga.“
„Privatne bolnice i privatne škole su mesta gde se ljudi i deca najuspešnije razdvajaju na kaste. Tamo se stavlja do znanja da je neko vredniji od drugih.“
Jedna čitateljka je istakla da možda nije bitno gdje, već čemu učimo djecu:
„Da sam neki zakon ja bih uvela samo školu za vaspitanje i da se zna šta je dobro, a šta loše. Da budu dobra djeca. I da znaju jezik, matematiku, prirodu i društvo i našu istoriju, da djeca znaju ono što im treba u životu, a ne da im punimo mozak sa nekim informacijama što im neće trebati u životu.“
A tu je i komentar jednog tate koji je sve nasmijao.
„Kada bi zakonom bilo dozvoljeno, ne bih ih upisivao ni u jednu školu.“
Šta vi mislite?
