Jasenka Lazić je reedukator psihomotorike i defektološki dijagnostičar sa preko deset godina iskustva u radu sa djecom sa poteškoćama u razvoju. Također je i međunarodni Neurofeedback terapeut i jedini terapeut hranjenja u Srbiji, sertifikovani terapeut Rhytmic Movement metode, te osnivač i direktor “Centra za podsticajnu negu”. Autorica je knjige “Hrana zdrava, hrana fina ( bez glutena i kazeina )”, te idejni tvorac Podsticajnih kocki za slabovidu djecu. Kontinuirano se edukuje u zemlji i inostranstvu, pohađa edukacije i seminare vezane za razvojne poteškoće i poteškoće vezane za spektar autizma.
Jasenka za Kidsinfo piše o sobom zaokupljenoj djeci, a u nastavku pročitajte njen tekst.
Da li ste roditelj bebe koja većinu vremena mirno leži, nije plačljiva, igra se svojim prstićima i za okolinu deluje „nezahtevno“? Da li vam svi govore: „Blago vama“, a vi primećujete one sitne nijanse bebinog „odsustva“ uprkos energičnom trudu da je zabavite i nasmejete? Pitate se da li je sve u redu sa bebom i želite da naučite da prepoznate suptilne znake razlike između sobom zaokljupljenog deteta, deteta sa poremećajima iz spektra autizma, i bebe i deteta „koje nije društveno“? U ovom tekstu,pričaćemo o sobom zaokupljenoj deci i šta to, ustvari znači.
Sobom zaokupljena deca su deca kojoj više prija da se stalno iznova prepuštaju vlastitim fantazijama, nego da funkcionišu u stvarnom svetu. Lakše im je da slušaju vlastite misli, nego da se usredsrede na svakodnevnicu i drže se po strani od interakcija koje bi im mogle pomoći da steknu osećaj za stvarnost. Oblačić u glavi: “Zar nisu svi dvogovišnjaci i trogodišnjaci takvi?“. Međutim, taj nedostatak komunikacije može im otežavati emocionalni razvoj.
SOBOM ZAOKUPLJENA BEBA
Po ceo dan spava, ni zbog čega se ne buni i lako ju je zadovoljiti. Međutim, može da se dogodi da roditelji kasnije imaju poteškoća da je privole na interakciju, posebno od trećeg/četvrtog meseca kada deca obično počinju da vode „dijalog“ sa roditeljima gugutanjem i osmesima. Sobom zaokupljena beba se više zadovoljava ostavljanjem na miru. Mali beban će možda i uzeti u ruke igračke koje postavite u njegovoj blizini, ali se uglavnom neće zavlačiti u vitrine, jurcati niz stepenice i najpre će iskazati veću zainteresovanost prema poznatim stvarima, igračkama i predmetima, nego prema novim. Ključnim vidovima komunikacije u tom uzrastu, facijalnom ekspresijom i gestikulacijom, služiće se samo kada ima visoko izrazitu potrebu. Ipak, sobom zaokupljena deca, uglavnom, su srdačna prema svojim roditeljima, vole da se maze, ljuljuškaju i češkaju, ali teško će inicirati igru sa drugom decom, delovaće povučeno i nezainteresovano za paralelnu igru u prisustvu druge dece, a roditelje će zavarati dobar odnos koji oni ostvaruju. Takav odnos roditelja i sobom zaokupljenog deteta svodi se na detetovu reakciju na fizički kontakt, dodir, ali ne i na samovoljnu inicijaciju emocionalnog odnosa.
SOBOM ZAOKUPLJENO DETE PREDŠKOLSKOG I ŠKOLSKOG UZRASTA
Umesto priče sa lutkama i plišanim životinjama, koje se prepiru i igre „ko bajagi“, vreme i igra sobom zaokupljenog deteta se može svoditi na učtiv razgovor, koji se stalno i iznova ponavlja. Još češće od toga je da dete samo manipuliše figuricama akcionih junaka i premeće ih u rukama. U toj igri ne postoji nikakva očigledna tema. Deca, junaci ovog teksta, deluju bistro i rečito (pojedina čak i lako progovore ), više vole svoj svet iz mašte, nego stvarnost i igraju se sama sa sobom, satima bez prestanka. Dete retko kad pokazuje želju da mu se neko pridruži u igri. Komunikacija sa takvim detetom o tome šta želi za večeru ili kako je bilo u školi, može biti mukotrpna. Zašto je važno da umemo da prepoznamo znake na vreme, osetnu razliku između sobom zaokupljenog ,razvojno nedograđenog ili emocionalno nezrelog deteta? Zato, jer sobom zaokupljeno dete opisano u prethodnim redovima, propušta iskustva koja su od ključne važnosti za njegov budući emocionalni razvoj – izlazak napolje i druženje sa drugom decom. Deca sofisticiraju svoje sposobnosti mišljenja kroz odnose koje uspostavljaju sa drugim ljudskim bićima. Učestvovanje u previranjima na igralištu podiže njihovo mišljenje i rezonovanje na viši nivo kompleksnosti, a pomaže im i da nauče kako da izađu na kraj sa takmičarskom, asertivnom stranom života.
SENZORNE I MOTORIČKE MANIFESTACIJE SOBOM ZAOKUPLJENOG DETETA
Može se desiti da su ova deca manje osetljiva na dodir, da ne pokazuju nikakvu reakciju kada se na igralištu sudare sa drugim detetom, ne trgnu se kada dodirnu vreo radijator..Mogu imati i smanjenu vizuelnu osetljivost; jaki sunčevi zraci i jarka svetlost ih ne teraju na žmirkanje, pažnju im privlače jarke boje i u likovnim radovima ove dece uglavnom možemo naići na odabir živopisnih boja. Žude za obilnom fizičkom stimulacijom, obožavaju ljuljaške, tobogane i brze vožnje u zabavnom parku. Na motoričkom razvojnom planu, sobom zaokupljena deca se kasnije od druge dece dižu u sedeći položaj, ponekad imaju lošu ravnotežu i koordinaciju i poteškoće sa motoričkim planiranjem, crtanjem, vezivanjem pertli i kretanjem kroz prostor,a da ništa ne sruše.
ŠTA MI MOŽEMO DA URADIMO?
Dobro je da shvatimo da ova deca ne žele da budu izolovana u vlastitom svetu. Njima je naprosto lakše da se zatvore u sebe, nego da nađu zajednički jezik sa stvarnim svetom. Naš cilj jeste da motivišemo dete da poželi da uzme učešća i preuzme inicijativu. To je kao da budimo nekog ko ne želi da se probudi. Taj neko će isprva biti loše volje (histeriorno ponašanje dece) i ignorisaće okolinu, ali to neće značiti da on želi da ostane u tom stanju.
Povezanost sobom zaokupljene dece sa ostatkom sveta je tek delimična kao i njihova igra i često je reč o bistroj deci koja ne poseduju sposobnost da srede svoje misli i emocije, brzo postanu dezorganizovana, skaču sa teme na temu i imaju tendenciju da se više obraćaju sebi, nego drugima. Najbitinije je da usmerimo pažnju više na razgovor sa ovakvom decom, a mnogo manje na samu sadržinu izlaganja o tome kako se, na primer, proveo u školi. Mlađu decu inspirišemo da pokušaju kroz igru da uspostave komunikaciju, (p)ostanu motivisana da nas uključe u svoju igru, a da mi pri tom, ne padnemo u iskušenje da „preuzmemo stvar u svoje ruke“ – stimulišemo dete i prepustimo mi da reaguje („Vidi ovaj autić. Gurni ga da vidiš kako ide. Sad ga gurni još jednom“). Mi se uključujemo, ne iniciramo.
Ako se nestašno ubacimo između deteta i predmeta njegovog interesovanja (bilo to i gledanje kroz prozor), pokrenućemo obrazac interakcije i izazvati reakciju, ma kakva ona bila. A to želimo. Služimo se ponašanjem i gestikulacijom ili „samo“ motivisanjem deteta da nas pogleda i nasmeši nam se.
Počnimo od malih koraka, koračajući napred.
„Kako se leči vazduh? Disanjem. Kako se lekovito diše? Hodanjem. Kako se lekovito hoda? NEZAUSTAVLJANJEM“.
(Kidsinfo.ba)
