– Mama, idem da se šišam! – viknula je mala čupava glava na vratima sobe. – Čekaj, je l’ ti treba još para? – vičem dok čupavac trči niz stepenice. Bez poljupca. – Ne, dao mi tata! Vidimo se poslije! Ćao!
Sutra mu je rođendan, pa ide da se šiša. Puni 13, sve mu lako, sve mu teško. Zanovetalo je na oca, normalno. Brbljivac na majku. Na kog bi drugo?!
Sestru svakog dana bar dvaput povuče za konjski rep, kliberi se, krade joj olovke, pa ih podmeće ponovo na mjesta koja je već provjerila dok ih je tražila da uradi domaći. Zadirkuje je da je dosada. A ovamo me razredna zove iz škole da kaže kako se potukao na malom odmoru da je odbrani od nekog osmaka.
Kad se nasmije, na obrazima mu se pojave rupice. U tim rupicama su svi nestašluci ovog sveta. Kad zagrli, srce se rastoči u kosmos.
Al’ grli rijetko.
– Beži, majka. Veliki sam.
Ne umijem da mu objasnim da maminu ljubav ne možeš da prerasteš.
Pod miškom ima ožiljak kad je pao s bicikla i lektiru za koju laže da ga smara.
Ovako ga zamišljam danas kad puni dvije godine. Jer ne vidim da će vrijeme do tog 13. rođendana sporije proći od ovih 730 dana.
IMAM TE 730 DANA.
730 hej!
Ti nisi materina maza. (Iako su ti ime tako opevali u pjesmi.) Ti nisi moja romantična sinko-Marinko priča. Ali ja još nisam srela nekog ko toliko liči na sebe. Imaš samo dvije godine i već si svoj.
Onog dana kad sam to shvatila uplašila sam se najstrašnije u životu. Hoću li ja s tobom umjeti? Hoćemo li se razumjeti?
Je l’ sve majke ovako umru stoput dnevno kad je sinu rođendan?
Sad širiš ruke, držiš me za nogu dok perem sudove, kosu, namještam krevet ili prostirem veš. Plačeš kad te predajem vaspitačici u vrtiću. Plačeš kad ti nije po volji. (Često ti nije po volji).
Tvoj otac me tješi kad se probudiš noću i zoveš iz svog krevetića: „Mama, mama!“ Kaže, sad je bar tu u susjednoj sobi, kad poraste nećeš spavati dok se ne vrati iz grada.
I ja se već vidim, zaspala u fotelji, naočare na pola nosa, korice knjige čvrsto stegnute u rukama. Prevrneš očima kad me vidiš takvu u 4sata ujutro. Zakolutaš, ali me pokriješ, skloniš cvekere.
– Mama, ’ajde u krevet.
SVAĐAMO SE UJUTRO.
– Šta može da mi se desi?! Znaš gdje sam, znaš s kim sam, što se toliko brineš? – kažeš dok mrljaviš kajganu.
Vidim, ne jede ti se. Kome bi se jelo posle toliko piva prethodne noći. Al’ pivo ne pominjem. Bila je i majka nekad mlada.
– Samo te molim da budeš oprezan, eto.
– Oprezan sam, znaš me, valjda.
ZNAM TE U SRCE.
Veliko skakutavo srce što sam prvi put čula na starinskom ultrazvuku u Domu zdravlja. Tad nisam znala da ćeš biti dječak. Tad nisam znala da je moguće ponovo voljeti onoliko jako koliko volim tvoju sestru. Tad nisam znala da čujem hrabro srce. Da ću da se rodim kao drugačija majka. Istumbao si mi svijet.
Tome valjda služe svojeglava djeca, koja liče samo na sebe i ni na koga drugog.
– Lazo, čiji si ti? – pitam i čekam da kažeš da si mamin.
– Tatin. – zacvrkućeš, pa zalepiš svoje lice na moje.
Srce mi se rastoči u kosmos. Poskakuje kao na trambolini na tvom drugom rođendanu.
Znam. Jednog dana imaćeš 13, 18, 37 godina. Kad ti priđem, zagrlićeš me i reći:
– Beži, majka. Veliki sam.
– Ako. Za mene si mali. Kao kad si imao 730 dana, kamion na rođendanskoj torti i rupice na obrazima.
Maminu ljubav ne možeš da prerasteš.
(lolamagazin.com/Kidsinfo.ba)
Pročitajte još:
