Za početak,da bismo imali empatiju prema drugima, moramo je imati prema sebi. Zato da bismo imali empatiju prema sebi moramo biti emotivno povezani sami sa sobom
Mnogo se priča o empatiji. Govori se kako nam je potrebna, ali pedagoginja, prof. Lidija Smirnov navodi kako nije sigurna da zapravo razumijemo šta je tačno empatija.
Pa da krenemo od toga. Najjednostavnije rečeno empatija je sposobnost osobe da prepozna emociju koju druga osoba izražava svojim ponašanjem ili govorom; da je prihvati kao takvu bez ispravljanja i bez toga da joj govori kako bi trebalo da se oskeća. To apsolutno ne znači da, ako druga osoba plače, i mi treba da plačemo. To samo znači da prihvatamo da je ta osoba tužna, razumijemo njenu tugu, jer mi znamo šta je tuga, i mi je osjećamo nekad, iako možda ne bismo bili tužni zbog te konkretne situacije.
Empatija je osnov duboke emocionalne povezanosti (ne misli se na ljubav ovdje) dvije osobe bilo da su odrasle ili ne.
Evo nekoliko praktičnih primjera kako je možemo pokazati i prepoznati.
Roditeljska empatija
Vaše petogodišnje dijete vam se baca u zagrljaj i plače kada ga uzimate iz vrtića. Kada pitate šta se desilo, ona vam odgovara da njena najbolja drugarica danas nije htjela da se igra sa njom. Ako ste empatični ne govorite joj „nije to strašno“ (za nju jeste, jer u suprotnom ne bi tako reagovala), „igraćete se sutra“ (van poente, ona govori o danas), „nije to razlog za plač“ (za nju jeste, inače ne bi plakala), ili „imaš i druge drugarice“ (opet van poente, njoj je ova sada bitna, druge nisu).
Ovakvi komentari su sve suprotno od empatije. Nju je više nego očigledno ova situacija jako pogodila.
Empatička reakcija ovdje bi bila: “Baš mi je žao što to čujem i vidim da si tužna zbog toga. Znam da mnogo voliš da se igraš sa njom. Možeš ostati u mom zagrljaju sve dok ti je potrebno“. Dijete će u ovoj situaciji osjetiti emotivnu povezanost sa vama. Sama činjenica da ste ovo izgovorili će početi da smiruje njen plač.
Empatija nastavnik – učenik
Nastavnik ste i upravo ste završili obradu neke teme. Gledate djecu, svi šute, neki samo zure u tablu. Empatička povezanost je kada mislite šta je u glavi te djece sada, da li su svi razumjeli, da li bi trebalo još jednom da ponovim, jer vama kao nastavniku treba da bude bitno da djeca razumiju ono što govorite.
Empatička reakcija ovdje bi bila: „Djeluje mi da su neki od vas zbunjeni. Da li ste razumjeli ovo? Ako niste kažite pa ću ponovo objasniti.” Ovim riječima dajete njima mogućnost da priznaju da nisu razumjeli i da shvate da je to prihvatljivo. Osjetiće da vam je stalo do njih, da mogu da vam se otvore i budu iskreni sa odgovorima. Kada se ovako postavite, djeca će osetiti povezanost sa vama, a to će imati veoma pozitivne posljedice na vaš dalji odnos sa njima, ako ovako i nastavite.
Empatija prema tinejdžeru
Vaš trinestogodišnjak je upravo izgovorio onu užasnu stvar koju sam sigurna da nijedan roditelj ne voli da čuje. „Mrzim te“. Jer mu ne date, recimo, da igra video-igrice poslije određenog vremena. Ako ste empatični, onda ne osuđujete te riječi, ne ponašate se uvrijeđeno, nego razmišljate šta je tačno ono što on osjeća u ovom trenutku? Je li moguće da je on u stvari bijesan? Sasvim je moguće, te mu kažete: „Djeluje mi da si bijesan na mene.” Djeca će vas ispraviti ako nije tako.
Kada dobijete potvrdu za emociju, empatički odgovor bi zvučao ovako: „Razumijem da si (emocija). Znam da jako voliš da igraš igrice. Žao mi je, ali nema igrica posle 10 sati. Možeš sutra da igraš ponovo.”
Kada se ovako postavite, on će osjetiti da se vi pokušavate da se povežete s njim i biće daleko skloniji da vas posluša. Drugim riječima, empatija pomaže pri disciplinovanju.
Empatija u trenucima sreće
Empatija se ne odnosi samo na negativne emocije. Zamislite svog mališana koji se upravo bacio u mokru, blatnjavu travu, i sav ushićen kaže: “Mama, vidi puževi i gliste!!!“. Dijete je ovom izjavom zatražilo od vas emotivnu povezanost, da i vi učestvujete u njegovoj radosti. Jeste, znam da vi gledate pantalone koje su skroz mokre, blatnjave, ko zna da li će se to sve isprati i mislite „ma kakve gliste, dete, diži se odatle“. Ali on je toliko sretan i želi da i vi to vidite.
Empatična reakcija ovdte bi bila: “Vau, vidi stvarno, koliko puno glista i puževa. I oni vole da budu u mokroj travi i blatu kao i ti!“
Veoma je važno shvatiti da empatična komunikacija mora biti iskrena i nježna, što bi rekli “od srca”.
Biti empatičan nije lako, naročito ako empatija nije nešto što ste dobili od ranog djetinjstva od roditelja. To je vjerovatno slučaj kod mnogih, ako ne i kod većine. Onda ovakav način razmišljanja nije prirodan. To, međutim, ne znači da ne može da postane prirodan.
Za početak, zato da bismo imali empatiju prema drugima, moramo je imati prema sebi. Zato da bismo imali empatiju prema sebi moramo biti emotivno povezani sami sa sobom. Emotivno smo povezani sa sobom kada damo sebi pravo da osjećamo ono što zaista osjećamo u tom trenutku, bez obzira na to šta drugi misle o našoj emotivnoj reakciji. A to nije nimalo lako pošto smo kao društvo skloni da govorimo drugima šta i kako bi trebali da se osjećaju.
U ljudskim odnosima vodimo se sa “nije to ništa”, ”pa šta”, ”nisi jedini(a)”, „veliki dječaci/djevojčice ne plaču“. Ovo je suprotnost empatiji. Pa da prestanemo to da radimo i dopustimo svakoj osobi, bez obzira na pol, godine i situaciju da izrazi svoje emocije. A najprije da to dozvolimo sebi. Sve ovo se može primjeniti i u odraslim odnosima.
Koliko god šablonski delovala ona fraza „ako ne voliš sebe, ne možeš voljeti nekog drugog”, nije ni šablon, ni kliše, već je bolno istinita. Zdrava doza narcizma ne samo da je potrebna, nego je neophodna za zdrave ljudske odnose. Sve počinje od samog sebe – od tebe.
j
