Kad se stalno i previše raspitujete o školi, tionejdžeru šaljete snažnu poruku. U vašoj glavi, činite to iz ljubavi i brige, jer poznajete njegov potencijal i želite da se osjeća osnaženo i zadovoljno kad ispuni svoje ciljeve. Kao i svaki roditelj, želite ono što je najbolje za vaše dijete
Svaki. Božji. Dan. Veš za pranje. To je zadatak bez roka trajanja, ne vidi mu se kraj, i imate osjećaj kao da ste stalno na početku, bez obzira na to koliko redovno ga obavljate. Pošto se opere i osuši, odjeća onda mora da se složi (pa, onda i, ne daj Bože, ispegla) i na kraju odloži u ormarima.
Ali zamislite ovo…
Šta ako bi nas svakog dana neko pitao da li smo završili pranje veša i nastavio da pita da li smo dali sve od sebe kada smo to radili? Da li smo sve uradili i da li smo sigurni da smo to uradili kako treba?
Opet i ponovo
Zamislite da nas ta ista osoba ubrzo potom ponovo pita da li smo oprali veš i da li smo sigurni da nema druge odjeće koju treba oprati. A onda možda ta ista osoba želi da vidi dokaz da je veš dobro opran i složen i želi da ispita i da nam postavi nekoliko dodatnih pitanja o „procesu“.
Znate da pitanja dolaze ponovo narednog dana, pa onda opet sutra i dan poslije toga. I tome nema kraja.
Tako se valjda osjećaju naši tinejdžeri kada ih iznova i iznova pitamo za ocjene ili zadaće.
Domaći zadatak je za naše tinejdžere poput pranja veša
„Jesi li uradio svoj domaći zadatak?“
„Jeste li siguran da si sve uradio?“
„Koliko si zadataka imao?“
„Nisi požurio i samo zbrzao, zar ne?“
„Da li si dobro razumio zadatak? Ne možeš sebi priuštiti još jednu lošu ocjenu.”
Oni znaju da ćete pitati, oni to čekaju (i plaše se toga) i vjerovatno izbjegavaju salvu pitanja tako što se kriju u svojoj spavaćoj sobi ili odlaze kod prijatelja poslije škole. Ne žele da to čuju iz dana u dan. Da li ih krivite?
Umjesto da pretjerano pitate ili, što je još gore, prigovarate, postoji mnogo bolji način da održite korak sa „pranjem veša“ vaše djece. Dogovorite posebno vrijeme, jednom nedeljno, na primjer, kada ćete porazgovarati o domaćim zadacima i školskim obavezama sa svojim tinejdžerom.
Dogovorite „školski sastanak“ sa svojim tinejdžerom
Evo nekoliko prijedloga da vaši „školski sastanci“ budu pozitivni i produktivni:
Pripremite se za dobar razgovor
Razgovor sa vašim tinejdžerom treba da bude licem u lice i bez ometanja.
Uvjerite se da je razgovor dvosmerna ulica
Evo dogovora – vaš tinejdžer mora biti voljan da vodi iskren razgovor tokom tog vremena, a vi možete postavljati pitanja tokom sastanka. Ali morate se složiti da ne postavljate pitanja o školi van dogovorenog vremena (osim ako, naravno, nije kritično i hitno). Vjerujte, ovo će vam oboma smanjiti napetost, ali će vama biti teže nego njima.
Pitanja treba da budu otvorena i neoptužujuća
Pokušajte da ne počinjete pitanja sa „Zašto?“, jer ih to odmah stavlja u defanzivu. Umjesto toga, koristite fraze kao što su „Reci mi više“ i „Pomozi mi da razumijem“.
Ako vam nejasno odgovaraju, kopajte dublje
Ako dobijete nejasne, neodređene ili „ne znam“ odgovore, zamolite tinejdžera da preformuliše svoj odgovor. Budite strpljivi i vidite da li možete da sačekate prije nego što sami date odgovore na svoja pitanja.
Zapamtite, postoje neke stvari koje ne znate
Postoje neke stvari koje vaša djeca možda znaju, a koje ne možete da vidite u školskom sistemu komunikacije. Možda vidite zadatak koji nedostaje, ali vaš tinejdžer zna da je nastavnik dao duže vrijeme da ga završi. Ne dozvolite da vaše pretpostavke utiču na ton vaših pitanja. Ton kojim se obraćamo svom djetetu je sve!
Ako postoji obrazac neodgovornosti, tražite dokaz da je domaći zadatak urađen
U redu je tražiti dokaz o radu vašeg tinejdžera. Nije neuobičajeno da djeca lažu da su završila sve svoje zadatke, jer je to lakše nego da se upuste u rješavanje sa mamom i tatom.
Pohvalite tinejdžera za trud i napredak
Svako dijete je drugačije. Svako dijete uči drugačije. Samo zato što se vaš tinejdžer možda muči u tradicionalnoj učionici ne znači da nije u stanju da uči uz odgovarajuću podršku. I, malo podrške u vidu izjava: „Odličan posao! Znao sam da ti to možeš!” je dragocjeno! Vrednovanje truda i napretka koristiće tinejdžeru kome možda nedostaje samopouzdanje u svoje sposobnosti.
Zapamtite, u suštini, prosjek ocjena vašeg tinejdžera nije vrijedan da oštetite vaš odnos. Kad se stalno i previše raspitujete o školi, šaljete mu snažnu poruku. U vašoj glavi, činite to iz ljubavi i brige, jer poznajete njegov potencijal i želite da se osjeća osnaženo i zadovoljno kad ispuni svoje ciljeve. Kao i svaki roditelj, želite ono što je najbolje za vaše dijete.
Ali šta ako je poruka koju vaš tinejdžer čuje: „Moji roditelji više brinu o mojim ocenama nego o bilo čemu drugom, jer to je SVE o čemu pričaju. Ili: „Moji roditelji ne veruju da mogu samostalno da postignem uspeh. Ili: „Moji roditelji kažu da samo žele da dam sve od sebe, ali zapravo očekuju savršenstvo.
Nije neuobičajeno da tinejdžeri pogrešno shvate naše namere. Ali moramo prihvatiti da su njihove percepcije njihova stvarnost.
Takođe, ponekad roditelji imaju nerealna očekivanja kada je u pitanju škola. Vaš tinejdžer bi zaista mogao da se trudi… i uporno dobija trojku. Pokušajte da ne učinite da se vaše dijete ojseća kao da ono što je trenutno najbolje od njega još uvek nije dovoljno dobro.
Osnaživanje vašeg tinejdžera da preuzme kontrolu i odgovornost nad svojim trudom i ocjenama imaće mnogo pozitivniji dugoročni efekat. Osim toga, niko ne želi da ga svaki dan gnjave oko veša, zar ne?
