Jasenka Lazić je reedukator psihomotorike i defektološki dijagnostičar sa preko deset godina iskustva u radu sa djecom sa poteškoćama u razvoju. Također je i međunarodni Neurofeedback terapeut i jedini terapeut hranjenja u Srbiji, sertifikovani terapeut Rhytmic Movement metode, te osnivač i direktor “Centra za podsticajnu negu”. Autorica je knjige “Hrana zdrava, hrana fina ( bez glutena i kazeina )”, te idejni tvorac Podsticajnih kocki za slabovidu djecu. Kontinuirano se edukuje u zemlji i inostranstvu, pohađa edukacije i seminare vezane za razvojne poteškoće i poteškoće vezane za spektar autizma.
Jasenka za Kidsinfo piše o ljubavi između majke i djeteta koja je najjači podsticaj za razvoj. U nastavku pročitajte njen tekst.
U većini prodavnica igračaka i na policama opreme za bebe naći ćemo igračke koje razvijaju i stimulišu, proizvode koji umiruju i teše, osmišljene sa ciljem da se povežemo sa svojim bebama i pomognemo im da se snađu u svetu u kojem žive. Iza tog marketinga, „mainstream“ tokova i saveta okoline, postoji široko, zdravorazumsko polje istraživanja u domenu neurologije, psihologije i dečijeg razvoja. Svi zaključci i rezultati satkani su u nešto što danas nazivamo teorijom povezivanja.
Teorija povezivanja zasniva se na čvrstom verovanju da je veza između majke i deteta bazična i esencijalna moć u razvoju deteta i da kao takva formira osnovu za lični razvoj. Povezivanje je biološka potreba. U svakom nivou razvoja, beba mora da ima vezu sa stalnim starateljem kako bi se obezbedila zaštita pred unutrašnjim promenama i od spoljnih nadražaja. Povezivanje je, kratko i jasno, ključ za preživljavanje. Od kasne trudnoće do druge godine života, bebin mozak prolazi kroz kritični period ubrzanog razvoja. Ovi procesi crpe veće količine energije nego u bilo kom drugom periodu u životu i zahtevaju ne samo dovoljno hranljivih materija, nego i optimalne međuljudske odnose kako bi mozak ostvario svoj puni potencijal. Istovremeno, stres i trauma onemogućavaju optimalan razvoj mozga, dok ga zdravo povezivanje pospešuje.
Šta je to zdravo povezivanje? Najjednostavije rečeno, to je usklađivanje sa bebom, praćenje i odgovaranje na bebine signale. Usklađenost majke i bebe u stresnim situacijama omogućava bebi da samu sebe reguliše, što ona inače sama ne bi mogla da uradi. Na primer, ako majka spusti bebu da bi se javila na telefon i beba počne da plače, bebi je zapravo potrebno da se majka vrati i ponovo uskladi sa njom, kako je ne bi preplavila tuga. Bez ove pomoći, plač se pojačava i kod bebe se javlja niz unutrašnjih reakcija koje stavljaju bebu u stanje borbe za preživljavanje. U takvom stanje, beba je primorana da sve svoje snage usmeri na osnovne životne funkcije, čime sebi blokira priliku za eventualni razvoj. Zdravo povezivanje kroz zdravo usklađivanje majke i bebe je ključno za zdrave bebe, a zdrave bebe su ključ za razvoj zdravih odraslih osoba.
U današnjem svetu, sve je više dece koja ispoljavaju neki oblik poremećaja pažnje. Mnogi roditelji se suočavaju sa tim tek u školskom dobu deteta. Međutim, znajući da emocionalni razvoj u ranom detinjstu prethodi intelektualnom, znamo i da emocije ostaju osnova pažnje, čak i nakon što intelekt ovlada našim svesnim mišljenjem. Novorođenče nema mogućnost usredsređivanja svoje pažnje. Snažan emocionalni odnos novoronđečeta sa svojim starateljem, podstiče detetovo interesovanje za svet i pomaže u organizovanju njegove pažnje. Bez tog odnosa, dete će oklevati ili biti neregulisano u pogledu načina na koji istražuje svet. Povezanost podstiče pažnju. Toplina i zadovoljstvo proistekli iz pozitivnog odnosa sa majkom, znače veću sigurnost, a veća sigurnost znači manje anksioznosti i više fokusirane pažnje. Često se deca sa poremećajem pažnje u učionici etiketiraju kao deca koja narušavaju red i mir školske zajednice. Međutim, često je istina da tu decu mnogo više zanimaju pokušaji da zadovolje svoje potrebe za odnosom sa vršnjacima, nego ono o čemu učitelj priča u toku časa. Toliko je „jednostavno“. Ta deca pokušavaju kako znaju i umeju da nadomeste deficit povezanosti i emocionalnog kontakta, koje nisu iskusili u ranom detinjstvu.
Za roditelje danas ovo može da zvuči preterano, pa i zastrašujuće. Treba da znamo da je odnos majka-beba dvosmeran i da ni jedan odnos ne funkcioniše besprekorno svo vreme. Svako od roditelja je ponekad u emotivnom disbalansu sa svojom bebom. Dobra vest je da su ovi periodi neusklađenosti, dok god su kratki i privremeni, zapravo dobri. Oni omogućavaju bebi da nauči samu sebe da reguliše. Kratki periodi neusklađenosti posle kojih sledi ponovno uspostavljanje ravnoteže, povećavaju otpornost bebe. Šta možete da uradite kao roditelji? Da prihvatite dojenje kao oblk ponašanja koje pospešuje povezivanje. Spavanje u istom krevetu je još jedan važan oblik povezivanja. Zahvaljujući blizini majke i bebe, spavanje u istom krevetu omogućava brz odgovor na disbalans. Da odbacimo „babska“ verovanja da beba plačem „vežba pluća“ ili manipuliše. Bebe plaču da bi ukazale da nešto nije u redu, da bi pozvale majku u pomoć pri zadovoljavanju potreba, samim tim pomoć u razvoju. Plač predstavlja pokušaj komunikacije, ne manipulacije.
Najvažnije, da se oslobodimo i najmanjeg osećaja krivice, kada je osetimo i umesto njega se fokusiramo na odgovornost. Krivica nas ledi, odgovornost motiviše. Povezivanje je lekovito i za roditelje, dok u isto vreme stvara najbolju moguću sredinu za dete.
(Kidsinfo.ba)
